Televizija B92 je nedavno zajedno za organizacijom Hrana za sve, započela akciju „Štrajk glađu protiv gladi“, kako kažu, sa ciljem da se pomogne pola miliona ljudi koji gladuju u Srbiji. Organizatori Štrajka govore o tome kako pomoć siromašnima ne treba da bude stvar sporadične akcije već kontinuirani projekat, a kao način da se pomogne nude uplate putem sms-a ili na račun. Kontinuirano.

 

Ovaj slučaj vidim kao deo projekta društvene depolitizacije. Pitanje gladi prestaje da bude socijalna, politička stvar - pitanje ekonomske i političke postavke društva i postaje humanitarni problem. Sistem koji je stvario toliki broj gladnih se nigde i ni na koji način ne dovodi u pitanje, a potreba ljudi (kojima je očigledno da nešto ne štima) da nešto urade u vezi toga se usmerava ka tržišno isplativoj PR akciji. Neki ljudi će naravno biti nahranjeni, ali će još mnogo više njih biti osiromašeno. Dakle, prvo pitanje koje me ovde interesuje je pitanje licemerja. 

U godinama koje su za nama na snazi je bilo nacionalno licemerje. Vlast koja se busala u grudi svojim „patriotizmom“ učinila je sve da upropasti istu tu naciju ali nije propustila da iskoristi ratno ludilo za brzo i lako bogaćenje. Mi, koji smo za to vreme bili proglašavani izdajnicima, hapšeni i prebijani, iz ko zna kojih razloga odlučivši da ipak ostanemo u zemlji, bili smo svedoci laži - svakodnevih, očiglednih laži kojima su nas obasipali sa televizije, novina, bilborda... Danas je drugačije. Laži nisu toliko očigledne.

Danas živimo u vreme ekonomskog PR licemerja. Zanimljivo je to da ovakvu akciju pokreće upravo onaj medij koji predstavlja najglasnijeg zagovornika tržišne demokratije (zbog čega se češće nalazi na udaru klero-fašističkih grupa nego levice, ako tako nešto i postoji u Srbiji). Glad u Srbiji je posledica tranzicije ka tržišnoj ekonomiji, privatizacije i korupcije koja uvek ide uz nju. I šta se sada dešava: upravo oni koji promovišu sistem eksploatacije skupljaju novac za sanaciju štete.

Gladni u Srbiji naravno dugoročno neće imati koristi od ove akcije. Ona pre svega služi za građenje brenda kompanija koje učestvuju u programu i pacifikaciju društva. Tu dolazimo do drugog pitanja.

Jedna od posledica akcije Štrajk glađu je i to da ako sada na guglu pretražujete te reči, prvih deset rezultata su u vezi sa akcijom B92 (i jedan sa sajta Peščanika „Štrajk glađu kao egzibicionizam“ - naravno ne u vezi B92 već vladike Filareta) i to u trenutku kada ljudi u Srbiji zaista štrajkuju glađu i sakate se jer su im uskraćena najosnovnija prava. Priče o tim štrajkovima potisnute su ka perfireriji medijskog prostora.

Ne verujem u teorije zavere, ne mislim da je ovo sve urađeno sa jasnom namerom niti mislim da je google preterano bitna referenca, ali to sigurno govori o tome da je značaj tog vida protesta relativizovan i da se odvija neka vrsta svesne ili nesvesne borbe i na nivou jezika. Biti štrajkač glađu danas u Srbiji jednostavno više nije tako zabrinjavajuća pozicija. Pa štrajkuju čak i glumci u pozorištima dok u isto vreme pružaju suze i smeh publici (duhovnu hranu?).

Način da se izborimo za hranu za sve nije kroz organizovanje humanitarnih akcija koje bi u teoriji trebalo da dovedu do prelivanja "viška" sredstava od bogatijih ka siromašnima. 

Akcije koja nastavljaju da reprodukuju odnose koji stvaraju siromaštvo naravno da ne mogu učiniti da siromaštvo nestane ali mogu postići da se oni, koji kada govore o gladnima i štrajkovima u Srbiji postavljaju pitanja i o tome šta tu glad izaziva, utope u medijskoj poplavi humanitarnih akcija i PR politike.

Milan Marković